Među javom i međ snom

Među javom i međ snom — ceo tekst pesme

Tekst prati verziju korišćenu u muzičkoj interpretaciji: zadržani su oblici „međ snom“ i „s pletivom“. Javni prepis zasnovan na Antologiji srpske književnosti donosi „med snom“ i „sa pletivom“; te razlike su ovde zabeležene, a ne prećutno proglašene greškama. Godina i podatak o prvom objavljivanju provereni su prema dokumentovanoj studiji i digitalnom fondu časopisa Danica. Bez poređenja sa autografom, tekst se ne predstavlja kao kritičko izdanje. Uporedi javni prepis ↗
Originalno delo je u javnom domenu. Muzička obrada i video pripadaju projektu Melody Tales Music.

Analiza pesme „Među javom i međ snom“

Srce kao moje — i kao drugi

Pesnik se obraća sopstvenom srcu, ali ono se ponaša kao zasebno biće. Jeste „moje“, a ipak dolazi nezvano, radi nešto što razum ne ume da prati i odbija da objasni sopstveni proizvod. Već u prvom pitanju nastaje rascep između onoga koji govori i unutrašnje sile kojoj se obraća.

„Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?“

„Dom“ se zato može čitati kao telo, svesno ja ili uređeni prostor razuma. Nešto što govorniku pripada ulazi u taj prostor kao gost. Paradoks je u središtu pesme: čovek je najbliži sopstvenom srcu, ali mu ono ipak ostaje zagonetno.

„Među“ kao prostor pesme

Naslov nije puka suprotnost jave i sna. Predlog „među“ označava međuprostor: prag na kojem čovek nije sasvim budan, ali ni potpuno predat snu. Tu kontrola slabi, a slike, osećanja i reči počinju da se povezuju na način koji razum još ne ume da razabere.

Završni stih svake strofe vraća pesmu na isti prag. Kao refren, „među javom i međ snom“ ne daje odgovor već održava stanje lebdenja. Java i san zato nisu dve odvojene oblasti; pesnički čin nastaje u njihovom dodiru.

Na ovoj stranici zadržan je oblik „međ snom“, koji prati naslov i muzičku verziju projekta. U pojedinim javnim prepisima pojavljuje se „med snom“. To su varijante prenosa istog stiha, a ne dve različite pesme.

Ko je „pletisanka“?

„neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko“

„Pletisanka“ je upečatljiva Kostićeva kovanica. U jednoj reči spaja radnju pletenja sa likom ženskog bića koje tu radnju neumorno obavlja. Srce više nije samo organ osećanja: ono je tajanstvena prelja ili tkalja, unutrašnja umetnica koja od nevidljivog materijala pravi finu celinu.

Epiteti „neumorna“ i „tanko“ određuju prirodu njenog rada. Stvaranje traje bez prestanka, a njegov proizvod nije grub ni lako čitljiv. Ono što srce pravi istančano je, složeno i teško razmrsivo. Neobična reč zato nije ukras: ona imenuje proces za koji običan govor nema spreman naziv.

Šta srce plete?

Najčvršće autopoetičko čitanje vidi u pletivu samu pesmu. Pojedinačne reči, ritam, slike i osećanja ukrštaju se kao niti, dok svesni autor tek naknadno pokušava da razume celinu koja je u njemu nastala. U tom smislu pesma govori o sopstvenom nastanku.

Ipak, Kostić ne kaže izričito da je pletivo samo tekst. Ono može biti misao, osećanje, sećanje, slutnja ili čitav unutrašnji život. Snaga slike je upravo u toj otvorenosti: sve što nas oblikuje može se plesti mimo pune kontrole razuma.

Glagol „razabrati“ iz poslednje strofe znači i razaznati, protumačiti, izdvojiti smisao iz spleta. Govornika ne muči to što pletiva nema, nego što je ono pred njim, a ipak mu ne otkriva svoj obrazac.

Dan plete, noć opara

„k’o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara“

Slika stare pletilje prepoznatljivo priziva Penelopu iz Odiseje, koja danju tka, a noću para urađeno kako bi odložila odluku o novom braku. Ime nije izgovoreno, pa je preciznije govoriti o snažnoj aluziji nego o izričitom poistovećivanju.

U Kostićevoj pesmi taj obrazac menja značenje. Dnevni rad svesti noć može da razgradi, ali i da ga vrati u novi oblik. Stvaranje se pokazuje kao naizmenično sastavljanje i rastavljanje, pisanje i ispravljanje, sigurnost i sumnja. Ono što je ispleteno nikada nije potpuno završeno.

Dan i noć nisu sasvim isto što i java i san. Prvi par opisuje ritam rada i poništavanja, dok drugi označava granično stanje iz kojeg taj rad izvire. Njihovo preklapanje čini pesmu složenijom od jednostavne pohvale nadahnuću.

Tri imena srca

Svaka strofa počinje istim prisnim obraćanjem, ali se pridev menja. Tako tri kratke celine grade jasan emocionalni uspon:

1. „Samohrano“. Srce je usamljeno, prepušteno sebi i izdvojeno u sopstvenom radu. Reč ovde nema savremeno administrativno značenje „samohranog roditelja“.
2. „Ludo“. Ono se više ne posmatra samo sa čuđenjem. Njegov postupak deluje nerazumno jer istovremeno stvara i razara.
3. „Kivno“. Srce sada izgleda gnevno, ogorčeno ili neprijateljski raspoloženo prema onome kome pripada, jer mu uskraćuje razumevanje.

Napetost raste od usamljenosti preko nerazumnosti do ljutnje. Ipak, u sva tri obraćanja ostaje „srce moje“. Govornik ga ne može odbaciti: sukob je unutrašnji, a nežnost i razdraženost postoje istovremeno.

Tri strofe, tri stepena nerazumevanja

1. Dolazak i prvi trag. Govornik otkriva srce kao biće u sopstvenom „domu“ i prvi put vidi njegov tihi, fini rad. Pitanje „ko te dozva“ pokazuje iznenađenje pred nečim što nije svesno pozvano.
2. Beskrajni ciklus. Pitanje više nije otkud srce tu, nego šta namerava sa svojim pletivom. Aluzija na staru pletilju uvodi kružni proces: ono što je danju napravljeno noću se para.
3. Kriza razumevanja. Čuđenje prelazi u kletvu, a zatim u najdublje priznanje nemoći. Govornik je živ, pletivo postoji pred njim, ali smisao i dalje ne može da razazna.

Kompozicija je gotovo kružna jer se svaka strofa završava istim refrenom. Ipak, povratak nije potpun: emocija je svaki put snažnija, pa isti granični prostor postaje sve zategnutiji.

Pitanja bez odgovora

Prve dve strofe oblikovane su kao pitanja, a treća kao kletva i optužba. Apostrofa stvara privid razgovora, ali srce nijednom ne odgovara. Njegov jedini „govor“ jeste samo pletivo — delo koje govornik pokušava da pročita.

„što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu“

Izraz „meni živu“ pojačava hitnost: dok je živ, čovek ne uspeva do kraja da shvati sopstvenu unutrašnju tvorevinu. Stih ne mora da obećava objašnjenje posle smrti. On pre svega izgovara granicu živog, svesnog razumevanja.

„Ubio te živi grom“ zvuči kao folklorna kletva i nagli emotivni prasak. Nije hladna želja za uništenjem srca, nego trenutak očajanja pred njegovom zatvorenošću. Prisvojno „moje“ ostaje iza ljutnje i čuva bliskost.

Malo reči, gusta mreža

U petnaest stihova reči iz porodice plet- pojavljuju se sedam puta: pletisanko, pletivo, pleteš, pletivom, pletilja, plete, pletivu. Sama pesma time radi ono o čemu govori — stalno vraća istu osnovu i u nju upliće nove nastavke i značenja.

Reč „srce“ javlja se pet puta. Tri strofe počinju njome, a druga je udvostručuje: „Srce moje, srce ludo“. Ponavljanje zvuči kao dozivanje nekoga ko je prisutan, ali se ne odaziva.

Jezik je konkretan: dom, pletilja, dan, noć, grom. Apstraktni problem nastanka misli ili pesme objašnjen je slikama poznatog ručnog rada. Zbog toga filozofska tema ostaje jasna, zvučna i pamtljiva.

Forma, rima i ritam

Pesma ima tri strofe od po pet stihova — ukupno petnaest. U verziji na ovoj stranici svaka strofa prati isti slogovni raspored: 8–7–8–8–7. Osmerci razvijaju obraćanje ili sliku, dok sedmerci brzo zatvaraju pitanje i refren.

Raspored rime može se označiti kao xABBA: prvi stih u svakoj strofi nema svog rimovanog para, drugi se rimuje sa petim, a treći sa četvrtim. Tako dobijamo dom — snom i pletisanko — tanko; zatim pletivom — snom i stara — opara; najzad grom — snom i živu — pletivu.

Završni parovi obavijaju središte strofe poput niti koje se vraćaju jedna drugoj. Izraz „s pletivom“ pritom čuva sedam slogova drugog stiha. Ovaj opis odnosi se na ovde objavljenu verziju; bez poređenja svih izdanja ne predstavlja tvrdnju o jedinom kritički utvrđenom obliku teksta.

Ukrštaj suprotnosti

Čitava pesma nastaje iz parova koji se ne poništavaju, već zajedno proizvode značenje: java i san, dan i noć, pletenje i paranje, razum i srce, stvaralac i sopstveno delo. Granica među njima nije zid nego mesto dodira.

U tom postupku može se prepoznati rana umetnička najava Kostićevog kasnijeg „principa ukrštaja“ — njegove težnje da se lepota i novo značenje rode iz susreta suprotnosti. Ne treba, međutim, tvrditi da je čitava kasnija teorija već bila dovršena 1863. Pesma pre pokazuje isti stvaralački impuls koji će pesnik mnogo kasnije pojmovno razvijati.

Između romantizma i moderne svesti

Srce, san, nadahnuće i kletva pripadaju prepoznatljivom rečniku romantizma. Pesnik veruje da u čoveku postoji stvaralačka sila koja je dublja od racionalne kontrole i koja govori slikom, ritmom i slutnjom.

Ali subjekt ovde nije skladna celina. On posmatra sopstveno srce kao drugoga, ne razume sopstveni proizvod i ne dobija konačno tumačenje. Ta podeljenost, interesovanje za polusvesno stanje i otvoren završetak približavaju pesmu pitanjima koja će snažno zaokupiti modernu književnost.

Zato „Među javom i međ snom“ nije samo primer epohe. Ona stoji na prelazu: romantičarskim slikama govori o modernoj neizvesnosti čoveka pred samim sobom.

Rana, programska pesma iz 1863.

Pesma je objavljena u novosadskom časopisu Danica 1863. godine, u ranom periodu Kostićevog stvaralaštva. Pesnik je tada imao dvadeset dve godine i studirao pravo u Pešti. Iako kratka, pesma već sabira pitanja koja će ga pratiti: kako nastaje pesničko delo, šta se događa između svesne namere i nadahnuća i zašto stvaralac ne gospodari potpuno onim što stvori.

Zbog toga je opravdano nazvati je programskom i meditativnom: ona ne iznosi manifest u tezama, već u maloj drami srca pokazuje Kostićevo shvatanje stvaranja. „Program“ je ovde pesnička slika, ne naknadno dopisana teorijska definicija.

Biografija pomaže — ali ne rešava pesmu

Rana godina objavljivanja važna je jer sprečava pogrešno biografsko prečitanje. U korišćenim izvorima nije potvrđen određeni događaj ni određena žena kao neposredan povod za ovu pesmu. Njena drama odvija se unutar govornika, između svesti i srca.

Posebno je važno ne vezivati je za Lenku Dunđerski. Pesma je objavljena 1863, više od tri decenije pre prve Kostićeve pesme koja joj je izričito posvećena 1895. „Među javom i međ snom“ zato nije rana Lenka-pesma, niti je ljubavna pesma u užem smislu.

Biografski okvir potvrđuje mladog pesnika koji već razmišlja o prirodi sopstvenog dara. Značenje, međutim, počiva u tekstu: srce, pletivo i refren dovoljni su da otvore univerzalno pitanje zašto nam ono najličnije često ostaje najzagonetnije.

Od pletisanke do „Santa Maria della Salute“

Između ove pesme i „Santa Maria della Salute“ proteže se gotovo ceo Kostićev stvaralački put. Rana pesma sabija problem u tri strofe: srce plete, a svest ne ume da pročita pletivo. Pozna poema od ljubavi, sećanja, sna, smrti, krivice i pomirenja gradi veliko, složeno tkanje.

Veza među njima je poetička, ne ista biografska priča. U obe je san prostor u kojem se udaljene oblasti dodiruju, a suprotnosti ne nestaju nego se ukrštaju u višu celinu. Ono što je 1863. postavljeno kao pitanje, u poznoj pesmi dobija monumentalnu umetničku razradu — ali ne i jednostavno racionalno rešenje.

Zašto pesma traje?

„Među javom i međ snom“ traje zato što je istovremeno precizna i otvorena. Pamtimo jasnu sliku pletilje, čvrst refren i zvučnu kletvu, ali ni posle poslednjeg stiha ne možemo pletivo svesti na samo jedno značenje.

Pesma ne slavi naivno „čisto nadahnuće“. Ona pokazuje i rad i poništavanje rada, nežnost prema srcu i bes zbog njegove tajne, potrebu da se stvori i nemoć da se stvoreno do kraja objasni. Zbog toga ostaje bliska svakome ko je ikada izgovorio, napisao ili osetio nešto što je razumeo tek delimično.

Srce ovde nije odgovor na pitanje razuma. Ono je pletilja koja nastavlja da radi baš tamo gde se sigurno znanje završava — među javom i međ snom.

Muzička interpretacija

Tri simetrične strofe nude jasnu muzičku arhitekturu. U prvoj motiv može tek da se nazre, kao misao koja dolazi iz polusna. Druga traži kružno kretanje koje dočarava pletenje i paranje. U trećoj napetost raste do „živog groma“, pa se zatim povlači pred nerešenom tajnom završnog refrena.

Raspored 8–7–8–8–7 daje prirodan dah: dva središnja osmerca mogu da razviju melodijsku nit, dok kraći završni stih vraća poznatu granicu jave i sna. Refren zato ne mora da zvuči kao konačan odgovor; snažnije deluje ako svaki put ostane blago suspendovan.

Vokalni put može krenuti od prisnog dozivanja i čuđenja, preći u nestrpljenje, a u poslednjoj strofi dostići frustraciju. I iza kletve treba sačuvati boju reči „moje“: govornik se ljuti na srce upravo zato što od njega ne može da se odvoji. U izradi muzike i vizuelnog sadržaja korišćeni su savremeni AI alati, dok autorski izbor muzike, aranžmana, vizuelnog pravca i završne obrade vodi projekat.

Old Words. New Melodies.