Kod Disa i Laze Kostića san otvara ono što budan čovek ne uspeva da zadrži, razume ili ostvari. Ali tri pesme — „Možda spava“, „Među javom i međ snom“ i „Santa Maria della Salute“ — vode kroz taj prostor različitim putevima. U jednoj ostaje slutnja izgubljene sreće, u drugoj zagonetka srca koje stvara, a u trećoj vizija ljubavi koja prevazilazi smrt.
Njihova bliskost postaje jasnija kada ih čitamo zajedno, ali čuvamo razlike. San nije svuda ista uteha, java nije svuda isti protivnik, a završeci ne nude isto obećanje. Ovo poređenje polazi od reči i kretanja pesama, a ne od pretpostavke da svaki lirski prizor predstavlja događaj iz života pesnika.
Tri različita praga između sna i jave
U „Možda spava“ nalazimo čoveka koji se već probudio. Najvažniji događaj izmiče mu upravo zato što je prošao: tokom noći slušao je pesmu koja je za njega bila potpuna sreća, ali sada ne može da je ponovi. Čitalac ulazi u posledice sna, u pokušaj da se od njegovih tragova ponovo sastavi prisustvo voljene.
U „Među javom i međ snom“ nema takve priče o buđenju. Naslov označava stanje u kojem srce neprestano radi, dok govornik pokušava da razume njegov posao. On nije izgubio gotov odgovor; pred njim se nešto stvara, ali mu ostaje nečitljivo.
U „Santa Maria della Salute“ snovi dolaze posle ispovesti o ljubavi, unutrašnjem sukobu i gubitku. Oni otvaraju mogućnost susreta koji java više ne dopušta. San tako dobija i mesto u razvoju pesme: menja odnos govornika prema onome što je izgledalo konačno izgubljeno.
Dis: slutnja koja preživljava buđenje
Disov govornik više puta priznaje da ne zna i da se ne seća. Te reči ne znače da u pesmi nema ničeg pouzdanog: pouzdana je snaga osećanja, dok je predmet tog osećanja neuhvatljiv. On ne može jasno da opiše lice, ali oseća da oči iz sna pripadaju njegovom najdubljem iskustvu.
„Ali slutim, a slutiti još jedino znam.“
Ovaj obrt ne vraća izgubljeno znanje. Menja način na koji govornik može biti povezan sa dragom: umesto dokaza ostaje slutnja. Zato ne bi bilo precizno pesmu prepričati kao siguran susret sa umrlom voljenom. Mogućnost smrti jeste prisutna, ali izrazi „živi ili počiva“ i „možda“ ne dopuštaju da se neizvesnost zatvori jednim odgovorom.
Posebno je važan odnos između viđenja i bivanja viđenim. Oči u snu dolaze da vide njega; on tek zatim prepoznaje njih. San je prostor u kojem usamljeni čovek oseća da neko primećuje njegovu samoću. Buđenjem gubi i sliku i tu mogućnost uzajamnosti. Završetak je zato istovremeno nežan i nesiguran: draga može doći, ali pesma ne tvrdi da će se to dogoditi.
Kostićeva pletisanka: srce radi, svest pita
U „Među javom i međ snom“ ne obraćamo se odsutnoj ženi nego sopstvenom srcu. Prisvojno „moje“ naglašava bliskost, a pitanja otkrivaju koliko je ono ipak tuđe svesnom govorniku. Čovek u sebi nosi silu koju ne može potpuno da kontroliše niti protumači.
Slika pletisanke omogućava da stvaranje vidimo kao rad. Niti se povezuju, pletivo raste, a zatim se para. Tako se unutrašnji život pokazuje kao proces u kojem oblikovanje i poništavanje pripadaju istom kretanju. Pletivo se može čitati kao pesma, ali i kao splet misli, osećanja i uspomena; tekst ga ne svodi na jedan predmet.
Ovde je korisno uporediti Kostića sa Disom. Dis pokušava da povrati pesmu koju je izgubio, dok Kostićev govornik pokušava da razabere tvorevinu koja nastaje u njemu. Jednome nedostaje pristup sačuvanom doživljaju, drugome ključ za ono što srce već plete. Obojica otkrivaju granicu svesnog razumevanja, ali iz različitih položaja.
Refren vraća sve tri strofe na isti prag, dok obraćanje srcu postaje sve napetije. Od „samohranog“ preko „ludog“ do „kivnog“, bliskost prelazi u razdraženost. Pesma se završava bez odgovora srca. Njegov rad ostaje istovremeno dragocen i zagonetan.
„Santa Maria della Salute“: san otvara susret
U ovoj Kostićevoj pesmi sukob dobija drugačiji zamah. „Mozak i srce, pamet i slast“ bore se za vlast, a pobeda razuma naknadno se doživljava kao poraz. Izraz „utekoh mudro od sreće, lud“ sažima preokret: ono što je izgledalo razumno postaje predmet bolnog preispitivanja.
Dolazak drage u snu ne briše taj prethodni bol. On menja uslove susreta. U zamišljenom prostoru prestaju da važe svakodnevne prepreke, pa i obična mera vremena. Ipak, govornik ne upravlja njenim dolaskom: ona se ne javlja kad je on pozove, nego kada sama dolazi. Kao kod Disa, dragoceno iskustvo ne može se proizvesti pukom voljom.
„A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag“
Ovim stihovima odnos dobija oblik pesničkog stvaranja. Ono što nije ostvareno kao zajednički zemaljski život ostavlja trag u pesmama. Tu se može prepoznati veza sa pletisankom: poezija nastaje iz unutrašnjeg iskustva koje svesno objašnjenje ne iscrpljuje. Ali ovde govornik svoju tvorevinu ne posmatra samo sa čuđenjem; daje joj smisao nastavka ljubavi.
Završno „najlepši san mi postaće java“ preobražava odnos naslovnih pojmova ovog poređenja. Java više ne znači jedino svet koji razara snove. Ona postaje ime za željeno ostvarenje sna. To je izraz pesničke vizije i zanosa, a ne dokaz o onome što čoveka čeka posle smrti.
Slutnja, pitanje i zanos: tri različita završetka
Dis ostavlja reč „možda“ da čuva otvorenost. Kostićeva kratka pesma zadržava pitanje na koje srce ne odgovara. „Santa Maria della Salute“ širi se u viziju zajedništva, sve do kosmičkih slika. Razlika nije samo u tome koliko je svaki govornik tužan, nego u tome šta pesma može da učini sa njegovim gubitkom ili nerazumevanjem.
U „Možda spava“ pesma iz sna ostaje zaboravljena, ali iz pokušaja prisećanja nastaje pesma koju čitamo. U „Među javom i međ snom“ ne možemo razmrsiti pletivo, ali nam je sam pokušaj razumevanja dat kao čvrsto oblikovana pesma. U „Santa Maria della Salute“ stvaranje je izričito imenovano kao trag susreta. Svaki tekst, na svoj način, uspeva da oblikuje ono čime njegov govornik ne može potpuno da ovlada.
Zato ove tri pesme ne treba svesti na tvrdnju da je san lep, a java surova. San kod Disa može biti uteha koja se rasipa; kod rane Kostićeve pletisanke on je deo nemirnog procesa stvaranja; u „Santa Maria della Salute“ otvara viziju preobraženog života. Njihova zajednička snaga je u tome što unutrašnje iskustvo ne prikazuju kao jednostavno bekstvo, već kao izvor pitanja, odnosa i poezije.
Kako ih pročitati jednu uz drugu
Počnite kratkom pesmom o pletisanki i pratite pitanja koja ostaju bez odgovora. Zatim u „Možda spava“ obratite pažnju na prelaz sa „ne znam“ na „slutim“. Na kraju pročitajte završnicu „Santa Maria della Salute“ i uporedite njeno obećanje budućeg ostvarenja sa Disovim „možda“. Tako razlika između pesama postaje čujna i pre nego što je imenujemo.
Muzičke interpretacije mogu ponuditi još jedan ugao: poslušajte kako izvedba naglašava refren, ponavljanje ili rast zanosa, pa se vratite izvornom stihu. Način izvođenja jeste tumačenje; druge melodije i drugačije čitanje mogu pomeriti težište istog teksta.
Ovo je uporedno čitanje tri pesme. Tumačenja su izvedena iz navedenih stihova; ne iznose tvrdnju o neposrednom uticaju jednog pesnika na drugog.
- Vladislav Petković Dis: „Možda spava“ — Vikizvornik
- Laza Kostić: „Među javom i med snom“ — Vikizvornik, prema Antologiji srpske književnosti
- Laza Kostić: „Santa Maria della Salute“ — Vikizvornik, izdanje iz 1909.
Naslov „Među javom i međ snom“ prati oblik korišćen u Riznici; navedeni javni prepis ima „med snom“. Napomena o tekstualnim varijantama nalazi se uz ceo tekst pesme.